Oblak na točkovima

Akropolj u magli

Ne sećam se dobro puteva, mesta koja smo obilazili, čak ni nekih ljudi koju su bili deo te ekspedicije. Ne sećam se ni pesama koje smo slušali (mada sve su mi sad slične, tehno, minimal, house). Sećam se samo uzbuđenja pred put, treme od koje ne možes zaspati, maštanja šta se sve može desiti kad kreneš negde sa svojom najboljom ekipom, sa staklenim flašama votke koje zveckaju po rančevima, pljugama, kondomima, filmovima za odrasle…Sa slobodom u džepu, ali i razrednima ispred vrata hotela koji čekiraju tabelu odsustva. Randevu sa maturskom ekskurzijom, trainspotting!Pišem sada o Atini, ne zato što plačem za svojom mladošću (ne ovaj put), već zbog svojih snova. Penjem se na Akropolj, ulazim kroz Propileje i idem do Hrama Nike Atenos, krilate boginje. Stojim na rubu Dionizijevog amfiteatra slušajući glasove koji odjekuju odbijajući se o polukružne stepenike. Upoznajem grčke bogove u Partenonu i odlazim na uzo u Plaku. Probudim se i pokušam da se setim kako smo od Omonije stizali do Sintagme, potom se spuštali do mora i kupali se na Glifadi. Ne vredi. Magla. Obrisi sećanja na beli grad, antičkog šmeka, sa krunom u vidu Akropolja. Grad boginje civilizacije, kolevka kulture sa prodornim mirisom istorije sveta. Pišem prateći snove, jer su sećanja previše slaba. Još sam jednom kasnije prošla kroz Atinu, ali samo na putu za Pirej. Prespavala sam u luci, na koferima, uz picu i pivo čekajući prvi jutarnji trajekt za Ios. Razmišljala sam i tada da metroom odem do centra, ali taj nežni grad noću nanese jarku šminku, navuče mrežaste čarape i u birtijama prazni čase sa bajkerima. I Zevsova ćerka, kada otac ode na spavanje, otkriva svoju divlju stranu. A bila je tako pitoma kada sam je prvu put upoznala. Dražesno se smešila, treptala okicama, ponudila nas ambrozijom. Belina pred očima, kao na ulasku u raj. I presto, gore na brdu. Hram bogova. Hoteli su nam bili na Omoniji, trgu plebejaca. Neverovatna gužva, automobili, motori, javni prevoz… Mislim da je vodič tada rekao da u Atini ima oko 5 miliona automobila, na tadašnjih 3,5 miliona stanovnika. I to je jedini podatak koga se sećam, ako je uopšte tačan. Tada nisam znala da ću i ja jednog dana postati vodič i da me mladi neće slušati. Volela sam istoriju i geografiju, znala sam dosta stvari o grčkoj prestonici. Kada sam je videla, sve kockice su se sklopile. Spremala se za Olimpijske igre, bila glamuroznija nego ikada, a opet stara dama pod velom tajni. Kakva li je sada, više od decenije kasnije, da li me se seća. Ne moramo da budemo najbolje prijateljice, dovoljno mi je samo da je pozdravim, da čujem šum mora i uzmem neprimetno kamen sa Akropolja. Zora se budi posle jutarnje magle, a ja se budim posle putovanja. “Dobro jutro, Atina! Jesi li za kafu?”
Photo: http://thepalladiantraveler.files.wordpress.com/2012/11/acropolis_2_pixinn-net.jpg

EVROPA ISPOD BARŠUNASTOG OBLAKA

         Na oko 80km od površine planete koja ponosno čuva bronzanu medalju dodeljenu od velikog Sunca, čestice vode izvode svoj novi komad. Od njih sve kreće, oni odlučuju u ime svih kumulusa, stratusa i drugih vitezova nebeskog svoda, oni su Noktilucentni Oblaci. Punim imenom i prezimenom upravo oni koje posmatram. Sama. Ili možda ne...
       Vetar donosi neke čudne neprepoznatljive mirise, bar ne za ovo podneblje. On mi je jedini drug u ovoj noći kada sećanja naviru kao da žele da se prepričaju na neki do sada neispričan način. Čini mi se kao da me mole da ispunim naredne redove pričom o njima, da ih podelim sa drugima... Dopiru sa severa, juga, istoka, zapada i svih onih međuprostora, dopiru iz mreže zagonetki svih gradova i zemalja (u kojima sam uspela da pronađem deo sebe i koje mnogi posećuju, a retki shvate), dopiru do moje inspiracije koja struji kroz prste dok kucam redove prvog poglavlja.
         Miris otvorene konzerve elegantno pakovane sveže tunjevine, miris paelje iz tek otvorenog restorana na ivici keja, miris sangrije prosute po pesku koje ispiraju talasi Sredozemnog mora... Miris dima od zelene jabuke upaljene u nargili, miris sveže ceđenog soka u ručnoj presi, miris začina i starog srebra, miris robe dugo čuvane po kesama (doduše odličnog kvaliteta naspram cene), miris Bosfora i Azije... Miris davno iščezle kulture, drvenih narukvica išaranih antičkim motivima, miris toplote sa trotoara prepunih da bi primili sve razmilele turiste sa fotoaparatima, miris Tibra ograđenog betonskim zidinama koji čuva tajne svih careva, avgusta, kraljeva, predsednika, premijera i papa... Miris kanala u kojima se ogledaju niske zgrade velikih prozora sazidane od crne ili crvene cigle, miris izlizanih guma tamnih bicikli, miris sveže pokošene trave nalickanih parkova, miris slobode i neobuzdanosti... Miris Hladnog rata, miris skloništa, miris starih, grafitima isprskanih cigli u Zidu, miris mladosti, različitih kultura, skvotova, umetničkih parfema, miris vlage u „underground“ klubovima...
        Miris, miris, miris... Možda i previše mirisa. Mada, upravo oni daju smisla svakom slovu, svakoj reči iskucanoj tastaturom sa malim flekama od kafe. Da pišem putopise? Prevaziđeno. Da pišem ljubavne romane koji su punili vitrine mamine sobe sredinom devedesetih? Zahtevno. Da pišem o masonima, iluminatima, religijskim sektama, naučnicima i detektivima koji razrešuju misterije? Previše podložno kritikama. Da se svega toga dotaknem, a opet pobegnem od velikog tiraža i širokih masa koje čitaju „da bi se reklo da su pročitali“? Želim samo da se opustim i da pišem od srca, onako kako sam ja doživela neke činjenice, legende i mitove koji potiču izvan granica Srbije, ali upoređujući ih sa umotvorinama sa naših prostora. Nema sumnje, kvalitetni izvori koje će biti teško interpretirati.

photo: Wikipedia with Photoshop treatment

Ukus Lisabona - Pastéis de Belém

       Od mase ispred sebe ne vidim kasu. Opijena mirisom koji me okupira sa svih strana, nije mi teško ni još satima da čekam. Plavo-bele pločice, motivi iz perioda Velikih otkrića i stolovi koji vrve od ljudi. Lica okupana blaženstvom dok približavaju kolačič nosu. Skoro svi prvo pomirišu. Očara ih. I onda gric. Krckanje i topljenje u ustima. Glasno razmenjivanje utisaka na različitim jezicima. Nije potrebno razumeti nijedan, njihova mimika sve govori.
       Sad već osećam lučenje tečnosti u ustima, pojačane mirise, ubrzani rad srca. Stigoh na red. Naručujem mnogo, jer je svako iz društva na prvobitnu odluku dodao još dva. Bolje da sam naručila sav paštel koji imaju spremljen. Erupcija portugalske tradicije je pred nama. Prijatno!
      Peštela ima svuda po Portugalu, ali pekara „Pastéis de Belém” je bajka o ovom kolačiću. Nekada davno, početkom 19.veka, pored Manastira Žeronimo postojala je fabrika šećerne trske povezana sa malom prodavnicom. Jednoga dana izbila je revolucija. Radnici i sveštenici su proterani, a fabrika ugašena. Ljudi su se iselili sa ovog mesta. Ali… Jedan blistavi um iz manastira se dosetio da u dućančiću prodaje slatke kolače napravljene po tajnom receptu. Brzo su stekli popularnost. Kako je Belem u to vreme bio daleko od grada, svakog dana su pristizali čamci sa mušterijama iz Lisabona. Izgradnjom Kule Belem, širenjem grada i dolaskom turista, paštel je izrastao u ukus koji niko u Portugalu ne ignoriše.
      Prvi zalogaj garantuje večnu zaljubljenost u paštel. Istorija čarobnog kolača, osmesi i utisci… Ne primetismo da je u tanjiru ostalo – ništa. Suva potvrda kvaliteta. Na izlasku fotografija. Mi i paštel! Javni sastanak sa tajnim receptom. Topljenje. Ljubav. Ponovna želja.

photo: http://commons.wikimedia.org/wiki/File:Pasteis_de_Belem_%284128575449%29.jpg

SPECIJAL - DIVALI U INDIJI

       Najveći praznik u Indiji je pravo vreme za upoznavanje sa čarobnom kulturom ove zemlje. Ako su vas plašile priče o niskom stepenu higijene, neuređenosti i drugim šokovima koje Indija donosi, za vreme Divalija sve se kuće prosto cakle od čistoće, ulice su očišćene od smeća, a u dovracima kuća , na sveže ofarbanom i ručno oslikanom zidu, stoje male sveće koje simbolišu mir.
        Slećemo u glavni grad Utar Pradeša – Laknau i odmah upadamo u moj omiljeni noćni voz „second A/C“, u klimatizovana spavaća kola. U vozovima je uvek bučno i veselo, a ovde postoji i termin “vozni pevači i zabavljači” koji karakteriše ljude koji izvode muzičke kompozicije uz igru i pesmu praćeni gromoglasnim povicima na svakoj stanici.
      Prva tačka je mistični i vanvremenski Varanasi, najsvetiji grad na Gangu i koga Hindusi smatraju gradom za umiranje. Ovde lomače gore 24h, svi hodaju ulicama u belim odorama, jer je to boja u kojoj Hindusi sahranjuju svoje mrtve. Grad je na samom obodu Ganga i postavljen je na preko 100 gatova, na kojima se nalaze hramovi, gostinske kuće za turiste i palate. Smeštamo se blizu gatova i uveče imamo priliku da odemo na večernji “Arti”, predstavu koja simboliše slavu vatri. Mladi sveštenici u belim odorama sa svećnjacima u transu recituju molitve okruženi stotinama ljudi. Svi posmatraju ovu ceremoniju, sem klinaca koji skakutajuću sa broda na brod prodajući puđe za par rupija. Puđe su korpice od lišća i cveća koje se, uz molitvu i sveću koja se upali na njima, puštaju niz Gang. Ujutru, na krstarenju Gangom, gledamo žene koje u reci peru odeću i šarene sarije i suše ih na stepeništu praveći izuzetne mozaike. Nakon Varanasija se upućujemo u toplije krajeve, u vreli i blistavi Radžastan.
       Stižemo u Džajpur, glavni i najveći grad Radžastana, pretežno pustinjske države. Poznat je kao “Pink grad” zbog boje kojom je u 19. veku farbano uže jezgro grada, deo oko kraljevske palate. Tu upoznajemo avanturističku vožnju rikšama od koje nam osmeh ne spada sa lica. Nakon udara adrenalina idemo u obilazak Amber palate koja je malo izdvojena iz grada, u blizini sela slonova, gde se uzgaja oko 2000 obih životinja. Vraćamo se u grad gde razgledamo Gradsku palatu, Palatu vetrova, observatoriju iz XVIII veka sa impozantnim instrumentima za merenje vremena, Hram majmuna gde hranimo iz ruke bebe majmuna. Organizujemo jednodnevni izlet u Agru kako bi posetili najveći spomenik ljubavi na svetu - Tadž Mahal. Usput obilazimo Čand Baori, bunar iz XIII veka i “grad duhova”, predivni arhitktonski biser i nekadašnju prestonicu mogulskog carstva Faterpur Sikri.
        Nakon Džajpura, selimo se u Puškar, grad Brame, vrhovnog božanstva u hinduističkoj religiji. Karekterističan je po svetom jezeru gde se vrše ritualna kupanja i gde se zalasci sunca preslikavaju u plavkastoj vodi, rajskoj hrani bogatoj voćem koja se služi svuda na ulici, malim ulicama u kojima su silne radnje sa robom koja se šije za svega par evra po vašoj meri.
         Put nas vodi dublje u pustinju ka “Plavom gradu”, Džodpuru, gde obilazimo Mehangar tvrđavu, po mnogima najlepšu tvrđavu Radžastana sa muzejskom zbirkom rariteta iz raznih etapa života porodica maharadža . Odatle posmatramo kako se “Plavi grad” utapa u postinju. Na drugom kraju grada, kao kroz maglu, možemo videti maharadžinu palatu u kojoj je jedan deo muzej, a drugi i dalje služi kao rezidencija za kraljevsku porodicu.
        Ostala je još ”Venecija istoka”. Grad iz bajke, sjajni i blistavi Udaipur! Smešten je na jezeru Pičola sa veličanstvenom blještavo-belom palatom u sredini u kojoj se danas nalazi luksuzni hotel. Oko jezera su mali hramovi u hladu svetog banijan drveća. Udaipur je od 16. veka bio sedište slavnih mevarskih prinčeva koji su jedini u Radžastanu odoleli islamskoj invaziji i održali jednu od najdužih, najhrabrijih i najlepših dinastija na svetu.
       Divali dočekujemo u prestonici Indije, Nju Delhiju, u sasvim običnom restoranu na vrhu zgrade. Vatromet počinje u šest popodne. Svaka kuća ima džak svojih mini vatrometa i svaki ukućanin ima svoje vreme za ispaljivanje istog, a najmlađima se veličina vatrometa koji će pustiti određuje prema godinama. I ta fešta neprestano traje do 4 sata ujutru. Nebo je malo rozikasto, malo šareno… Užitak nam pospešuje pivo iz čajnika, jer je zabrana alkohola prisutna svuda. Smejemo se pokušajima da upalimo naše vatromete i učestvujemo u nacionalnom prazniku. Festival svetlosti pod svetlima Indije. Ovako se čarobna zemlja zamišlja, tako izgleda na filmovima...

piše: Jelena Crnjanski
photo: www.swaindestinations.com

Ljubav u Barseloni

       Zrno po zrno pirinča. Dagnje, lignje, račići. Šafran. Slatki gutljaj sangrije. Obožavam paelju. Naročito kad večeram na obroncima Monžuika gledajući na luku, pristigle jahte, galebove koji tragaju za komadićima hleba, prodavce antikviteta, mlada lica na drvenom keju ispred Mare Magnuma. Riža me podseća na sve te ljude od Kolumba do Katalunje, morski plodovi na Gaudijeve magične kućice Milju i Batljo, a miris začina na energiju kojom odiše ovaj grad. Ukus vina sa voćem je ukus utiska koji Kraljica Mediterana ostavlja u ljudima. Njen tron niko ne može poljuljati, njenu slavu dostići, njenu lepotu nadmašiti. Njeno ime je Barselona.
       Roj Liktenstajn joj je podario lice šminkajući je za Olimpijadu. Belo sa crvenim pegama. Gaudi joj je dizajnirao odelo. Krivo, izlepljeno polomljenim pločicama. Trenkadis. Katalonci su joj ulili samopouzdanje, podarili joj šmek, načinili je zavodljivom. Dijagonala i Paralela su kao pruge na njenoj haljini, a Rambla kaiš oko njenog uskog struka. U rukama drži korpu punu voća sa pijace Sent Jozef. Počinje da pleše flamenko. Namiguje slučajnim prolaznicima. Očarani sednu i čekaju da završi ples. Tada stane na kratko da odmori i ispriča im koju reč o sebi. Roditelji, Lajetanci, tepali su joj Bakreno. Rimljani su je usvojili, sazidali kućicu za nju i promenili joj ime. Udala se za Aragon i postala kraljevska snaha. Živi na dvoru, na obali mora i svi joj zavide. Ali ona nije srećna. Želi da bude slobodna i samostalna. Njeni sagovornici slušaju, ali priča je manje bitna. Oni su previše očarani lepotom da bi se bavili problemima koji je more.
       Kada popije malo vina, uhvati nekoga za ruku i šetaju po Barseloneti. Preskaču prosjake u pesku. Smeju se mladima u mračnim ćoškovima. Sutradan ga nazove da idu u Ciutadela park kako bi se vozili čamčićem po jezeru. Prvi poljubac ispod Trijumfalnog luka. Uveče prate performans Magičnih fontana. Kupi mu karte za utakmicu. Mesi postiže gol na Kamp Nou. Svi muškarci „padaju“ na fudbal. Prema običajima upoznaje ga sa svojom Svetom Porodicom i odlaze na nedeljni ručak u Grasiu. Zaprosi je na Tibidabu. Zvona katedrale ozvaniče njihovu vezu. I?On shvati da vodi dvostruki život. Ona shvati da joj se to dešava po ko zna koji put.
        Čuo je sve o Njenoj Majci, voleo je do Tri Metra Iznad Neba, ali očigledno nije dovoljna samo Ljubav u Barseloni. Miris njenog Parfema će dugo ostati njegovom sećanju. Zvuk gitare, kastanjeta, njenih koraka dok igra flamenko. Odlazi i baca novćić preko glave kako bi joj se vratio... Nekada. A ne zna da će ostariti i da kada se bude vratio ona će zavoditi nekog mlađeg. Nju godine čine samo lepšom. Ona ne broji rođendane, ona ih slavi. Svaki put sve sjajnija. Zanosnija. Okupana suncem. Poljubljena morem.
       Završavam svoju večeru. Sangrije jedva da ima u čaši. Voće sam davno pojela. Suton je zamutio savršene konture Sagrade. Polako se pale ulična svetla. Ponovo sija. Kao Pepeljuga na balu. Kome li će ostaviti svoju cipelicu kad sat otkuca ponoć?! Kome podariti poljubac?! Kome slomiti srce?! Ne vredi je kuditi, to je njen život. Život Kraljice Mediterana. Najveće zavodnice Starog kontinenta.

photo: http://anywallpaper.net/barcelona/parc-guell-barcelona-spain