Job Seeker Diary

Život zaposlene i nezaposlene osobe se znatno razlikuje. Bar je u mom slučaju tako. Sa jedne strane osećaj korisnosti i organizovanosti, stres i novac, a sa druge turska kafa, lakša ishrana, kreativnost, hobiji i beg od depresije praznih džepova. Imam toliko vremena da podelim standardnu priču sa "društvom sa biroa", ali i zaposlenima (kad uhvate spare time). Realnost ili bajka? Isključivo zavisi od čitaoca.
piše: Maja Jauković

Turska kafa uz časopis

Turskakafa.jpg

         Osećam toplotu na licu. To je samo san, nešto sam se izblamirala. Ne, ležim na plaži, a hlad suncobrana je pobegao iza moje glave. Opet greška. Naravno... Budim se u svom krevetu, daleko od bilo koje plaže, sa prvim zracima sunca na licu. Nemam zavesu, živim kao Amsterdamci, ali radim kao Srbi (čitaj „ne radim“). Pitam se šta je sa budilnikom, zašto je dozvolio suncu da ga preduhitri?! Sad konačno sledi povratak u realnost. Nema potrebe za zvonjavom – ne idem na posao! A tako bih mogla, 7:30h je.
           Ustajem, osvežavam se tušem, podsećam četkicu da za nju nema spavanja u ovo doba. Imam vremena za tursku kafu, tj. imam sve vreme ovog sveta. To ne želim da priznam, ni sebi, ni tastaturi laptopa, ni Word dokumentu. NE! Nemam vremena, toliko obaveza me čeka – listanje oglasa za posao, rad na sajtu, obrada fotografija, učenje jezika, vežbanje, spremanje ručka, pospremanje stana, druženje sa prijateljima, čitanje knjiga, traganje za povoljnim odmorom na koji nećemo otići...
         Javlja mi se opuštena strana moje ličnosti i kaže – Iskuliraj! Pij tu kafu i pročitaj časopis. Pre sam čitala novine. Kad kažem pre, mislim na svoj život sa poslovnim obavezama. Informacije su bitne, drže te u koraku sa svetom. Onda sam shvatila šta u stvari čitam – procenat nezaposlenosti, poskupljenja, crnu hroniku, tračeve VIP ličnosti. Samo naslove. I previše.
          „Pij tu kafu i pročitaj časopis“, ponavlja Chilleerka. I zaista, misli počinju da se pakuju po fiokama. Sve one koje su bespomoćno lutale i borile se za prvensto u mojoj ludoj glavi. Čitam „Askine arabeske“, svoj omiljeni blog. Sreće ima svuda, mi je krojimo, ona o tome uvek na Svoj Čarobni Način piše. Otvorim „Hleb i lale“ da se divim prelepim fotkama i receptima napisanim sa ljubavlju. Nasmejem se uz Stašu i njene doživljaje, opustim uz Blogs&Fun Wannabe i onda pređem na Tumblr.
         Nešto fali? Da, njegovo veličanstvo Facebook. Sa njim se već godinama ne družim. Promenio se, počeo da se viđa sa mnogim nezanimljivim ljudima. Utiču na njega. Često mi postavljaju pitanje šta radim na Internetu kad nemam FB-profil?! Uživam, jer čitam samo ono što me interesuje. Uz tursku kafu, naravno.
            Kad sam već kod toga, stigoh do taloga. Vreme je za traženje posla! A vi, Job Seekers, bez očajanja, ono ne šalje biografije. Mi to radimo! Osmeh i cv na „send“.

photo: http://s.wallpaperhere.com/wallpapers/1600x1200/20110704/turkish-coffee.jpg

Master gubljenja vremena

Mastergubljenjavremena.png

        Koliko slobodnog vremena… Čak toliko da mogu smisliti novu titulu za sebe. Samo za sebe. Neću je ni kupiti, niti skrivati istinu o njoj, jer pravu već imam, kod roditelja u ormanu. Ne skuplja prašinu, mama redovno briše. Ova druga, o kojoj pišem, postoji samo sledećim redovima. Samoproglašeni master gubljenja vremena.
       Mi, nezaposleni, imamo previše vremena za razmišljanje. Još više za depresiju. Njoj odolevam, najviše zbog bezbroj obaveza koje namećem sebi. Usisaj, obriši prašinu, operi veš, spremi ručak. Ili vežbaj Excel, Photoshop, Illustrator, Lightroom, čitaj o Internet marketingu, optimizaciji sajtova, operativnim sistemima. Sad se opusti i prelistaj blogove. Uči španski, ne zaboravi engleski. Piši o svemu. Objavi tekst. Nađi jeftine low cost letove za mesta na koja nećeš otići. Napravi kokice za utakmicu. Ne zaboravi na lepotu – kosa, nokti, depilacija. A društvo? Sad konačno imaš vremena i za njih.
       Tražim posao, zaista, ali kako se ništa ne dešava na tom planu, Infostud i kompanija padaju na top listi obaveza. Nikad nisam znala da odredim prioritete. Tačka. Problem je u meni. Problem je što nisam u petom razredu znala šta ću biti kad porastem. Dok je drugarica iz klupe, u pismenom na šest strana, detaljno objasnila kakav će lekar biti, ja nisam mogla smisliti temu. Ni sad ne znam o čemu sam pisala. Upisala sam gimnaziju kako ne bih morala usko da definišem svoje buduće zanimanje. Novinar ili arhitekta? Ništa. Jedan dan me je delio od građevinskog inženjera, pa sam ipak završila na sajmu sa još 3000 budućih ekonomista. Zašto? Ne znam. Najopštiji fakultet, imao je smer turizam, mnogo prijatelja je upisalo. A gde je ljubav? Nikad je nije ni bilo… Posle svega, na diplomi dodat i master, a ja je smatram protraćenim vremenom.
       Nijedan posao nije zahtevao to zvanje. Niko nije gledao diplomu. Čemu svi dani provedeni u čitaonici, izlizane korice knjiga, “preskakanje” letovanja? Da li je trebalo da upišem ono što volim i učim nakon posla? Možda, ali bio je potreban novac. Počinju da lupaju fioke, znate one u mojoj glavi, opet lete papirići koje sam taman složila. Konfuzija. I pitanje šta dalje?
        Nije ovo zemlja u kojoj posao pronalazi tebe, zato ja opet moram biti ono što nisam kako bih preživela. Diplomirani ekonomista. Master. A moja titula - master gubljenja vremena, zaljubljen u svoje hobije, mora čamiti u drugom planu. Mora! Da ne izlazi iz ćoška dok mi neko ne ponudi ugovor o radu. Posle, može i doktor da postane…

photo: http://www.ibct.com/i/images/diploma_hat_graduation_1600_wht_8164.png

Powered by WebExpress